Evo s početkom Nove 2011. godine još jedne lijepe i korisne Teme, unaprijed zahvaljujem g.Lučiću na svim tekstovima koje će nam donijeti ovdje, svakako osoba koja ima puni legitimet da nas poduči i podsjeti na jezik, tradiciju i običaje Turopolja. 
http://www.hns-vg.com.hr/index.php?option=com_content&view=article&id=229&Itemid=49 Objavljen je prvi tekst u rubrici
Crtice iz Turopolja. Bit će pisane u obliku kratkih priča iz povijesti Turpolja na kajkavskom (turopoljskom) jeziku. Na ovaj način želimo popularizirati korištenje turopoljskog govora i tradicijsku kulturu s jedne strane, a također čitateljima omogućiti upoznavanje povijesti kraja u kojemu živimo.
Crtice piše Zdravko Lučić, vrstan poznavatelj turopoljskog govora i povijesti koji se do sada svojim angažmanom pokazao kao ključna figura turopoljskog kraja u očuvanju tradicijske kulture; od pisane riječi, oživljavanja zaboravljenih običaja, obnove Plemenite opčine turopoljske i kao jedan od glavnih aktera sad već dvadesetogodišnjih nastojanja za povratom imovine zemljišnim zajednicama. Nadamo se da ćete uživati u čitanju naših
Crtica iz Turopolja.
Piše Zdravko LučićViš, samo keaj ga nies vlovil!Gdo i malo pozna Turopole boar je čul za Kouče. Ni oko kojega naziva bilo teruga turopolskuga sela nie tuliko nedoumice, neznoajna, podrugivajna i prenemoagajna kuliko oko Kouč. A stvoar je tak jednostavna. Naime, čez stoleča glasovne promeni se čestoput staroslavenski gloas o pretvoril u u: roka-ruka, koča-kuća, Korilovec-Kurilovec, Dobranci-Dubroajnec itd. V imenu Kouča je fonetska promena zastala na uzlaznom dugom dvoglasu ou. Osim Koučanov malo ga gdo zna prav zgovoriti. Zbog joala se onda prenemoažu. Objašnaval sem s tiem da smo mi Koučani bili do pre 80 let šumum zaokruženi poak smo se sporeše grackomu govoru podvrgevali. K tomu se još koješta more nadometati tak da slušoač ne zna keaj bi si zaprav mislil. To i spoada malo v koučku štimu.
Nu, to nie tema ove crtice. Tema je s prvuga svetskuga rata. Kad je rat progloašen su se, bi reči, bojovneši Koučani sprdali da tu kakti nikakvoga rata ni ne bu. Am naši dečki buju Srbe z batinama pomlatili i pretirali. Oni pak keaj su se okuplali oko Radičov gda su k Gospockem dolazili niesu baš tak razmišlali makar i bili zoato da priestolonoaslenika treba osvetiti.. Nu vu to vrieme su bili majnina.
Večina v Dolne i Gorne Kouča su se prezivali Čunčič i Lučič. To su bila najbrojneša prezimena v Turopolu. Iza jnih su bili Kosi, ali u više sel. Nu, s poradi toga je saka zoadruga istuga prezimena imela svoj noadimek. Zmed ostale su med Lučiči bili Bolteki i Pintari. I oni se sad zdohoajaju.
Franca Boltekovuga su zvoali Čača a Jožu Pintarovuga Biba. Bili su to frčni i drčni dečki, okretni i noagli. Dečki za juriš. Za piti su istom tak bili naviek raspoložni poak su po se prilike z pesmum i v rat otišli. Selski dečki rat moru durati, al ak se oduži znevidi im se. Tak su i jarani, Čača i Biba kad su se na odsustvu v Kouča v opčinske bertije zestali, negde sedamnajste, zaklučili da oni više pod kaplarsku komoandu ne bi išli i da nejdu. Keaj je je, al toga je nimi dosti i predosti. Na te reči vredelo je i povleči, pak i zapopevati: Care Karlo i carica Zita keaj ratuješ kada nemaš žita!
Bilo je v Turopolu i v drugem selam takve zelenokaderovske slučajevov i odluke. Znoa se poak, žandari v takve prilika moraju uredovati, probati takve v red napelati, zaprav poloviti. Bili su to pri nam noajgušče stasiti i brkati Ličani, debele obrv i mrkuga pogleda. Se zazebeš.
Z jutra su onda žoadari v Kouče došli i zavjeli Čaču i Bibu doma. Jel su žgance pojeli, ne zna se. A onda ž nimi dale, čez šumu Kneje put Mraclina. Prek ceste je mam bila Mraclinska šuma tak da po ceste niesu morali ni hoditi. A keaj je to – ni četiri kilometre doalko. K poldoanu su več bili tam.
Oko mraclinske cirkve je bil drveni rastovi plot. Jen žoandar je ostal čuvati vlovlenike a drugi su otišli po Mraclinu lovit mraclinske zelenokoaderaše. Gda su se žandoari med vulička zgubili, Čača – kakvuga ga je Bog okretnuga stvoril! – skoči k plotu, primle se za letve, sukne prek plota kak striela i zaproaši put Kouč. Biba se lecne poak za jnim. Ali ni žandar nie spoal v službe, čul je da se plot zatresel i skočil je za Bibum. Zgrabil ga na vrh plota - E nećeš, sokole! Biba je kakti zastal v zroaku i otpovrnu mu oštro - Pusti, pusti me, ti Boga tvega, viš, samo keaj ga nies vlovil!
Velika Gorica, na Boadnjak 2010. leta
.